О називима бајки у 19. веку код Срба, Пољака и Руса

Abstract

У словенском културама казивачи, записивачи, књижевници и фолклористи користе различите називе за приповедне врсте народне усмене традиције, па је потребно указати на међусобне везе и на историјске промене тих назива. Семантичка мотивација назива врста народних казивања се анализира по предавању Светлане Толстој «Лексикон фолклора: метајезик фолклора», а називи бајки код Срба, Пољака и Руса у 19. веку се разматрају по збиркама и студијама уз указивање на устаљене називе и називе који су се мењали под утицајем приређивача збирки, проучавалаца народне културе и писаца.

In Slavic cultures, oral narrators, writers, and folklorists use different names for folk narrative genres, so it is necessary to point out the mutual connections and historical changes of these genre names. The semantic motivation of the names of folktales is analyzed from Svetlana Tolstoy’s lecture Lexicon of Folklore: metalanguage of folklore, and the names of fairy tales among Serbs, Poles, and Russians in the 19th century are considered in collections and studies, under the influence of publishers, folklorists, and writers.